tajna vjestina

Studentski zivot

vjestina | 07 Septembar, 2011 22:26

Samo student zna koliko su dugi dani od dvadesetog do prvog u mesecu. Samo student zna kako prezivljava do narednog meseca. I samo student zna zasto je ogromna sreca naci 200 dinara, zatureno u nekoj debeloj knjizurini.

Bio je kraj juna, vreme kada svi studenti idu tamo odakle su posli. A svi bez dinara u dzepu, a ipak srecni, neki zbog datog uslova za upis u narednu godinu, a neki zbog samog povratka. To je period kada se svaki dan presabiras za povratnu autobusku kartu.

A onda, kada vidis da ti neostaje jos neka stotka, nazove te rodjak, koji se nije javljao poslednjih sest meseci, sa recima: " Doci cu sutra da te obidjem". Tada pomislis da se dogodilo cudo, docice onaj ko ce pomoci, onaj ko moze da pomogne. U mom slucaju to je bio rodjeni brat mog oca, znaci stric. Inace on i njegova supruga, nemaju decu, oboje rade u dobrim firmama, na dobrim mestima, voze dva automobila, ne propustaju ni letovanja, a ni zimovanja.

Ali onda na scenu stupa ono lepo (glupo) provincijsko vaspitanje, moras gosta necim pocastiti, a ta da opet pocinje presabiranje, uzimanje od svote namenjene karti, da bi se kupio soki i neki keks. I kao i uvek sledi totalni preokret, dodje stric sto bi rekli "masucih ruku". Jos na svu tvoju nesrecu on se pocne zaliti, kako nema ovo, nema ono, fali mu ovo, fali mu ono, a ja kao kreten, slusam i pruzam moralnu podrusku. Pokusavam da pratim kukanje za novcem potrosenim na letovanju. Zatim slusam razna opravdanja, uvek ista, zasto se nije javljao, zasto nije dolazio.

I vec na pola njegove price pocinjem razmisljati kako ja da skupim potrebni novac. Ne nalazim resenje, a ipak cutim, neki ponos mi ne dozvoljavam da krenim stricevom pricom. Uostalom, ja nemam kome da ispricam svoju muku.

Tako prodjose dva sata, rodjak je presao na pricu o zimovanju, a ja ostala na istom. On je otisao, sa recima: "Zvace te striko, da se vidimo, da dodjes na rucak", klimnuh glavom, nasmejah se u znak pozdrava i ostadoh sa polupraznim tanjirom na kome je stajao keks.

Polako zatvorih vrata, kao da se plasim da ce se pojaviti jos neki problem ako zalupim, vratih se u sobu u istom trenu zabrinuta i vesela. Zabrinuta zbog svog problema, a vesela sto sam sacuvala dostojanstvo, sto sam ostala s visoko dignutom glavom, sto se nisam ponizila da zatrazim novac stricu, (neznancu).

A kao spas dosla je komsinica, penzionerka, zahvalna sto joj svako jutro donesem namirnice s pijace, pozajmila mi je tih velikih 500 dinara.